"Udruženje za zaštitu
životinja Novi Sad"

 

 Svaka pomoć je dobrodošla

Račun udruženja je:

355-0003200069025-35

Hvala u njihovo ime!

Buve

Najčešći uzročnik koji dovodi do problema sa kožom u pasa i mačaka je mačeća buva (Ctenocephalides felis). Gotovo sve životinje su osetljive i izložene delovanju ovog parazita, osim životinja koji žive na visokim nadmorskim visinama.

Buve se hrane krvlju domaćina na kojem parazitiraju. Takođe, odrasle buve mogu preživeti i do 2 meseca van domaćina. Kod velikog broja pasa i mačaka buve dovode do svraba srednjeg intenziteta koji je podnošljiv. Velika infestacija ovim parazitima može, posebno u štenadi i mačića, dovesti i do ozbiljnijih poremećaja (anemija većeg stepena). Buve su i prelazni domaćini za pseću pantljičaru.

Osnovni simptom infestacije buvama je intenzivno češanje, posebno u regiji oko korena repa, na sapima, na stomaku i nogama. Dijagnoza se postavlja nalazom buva na životinji, budući da su ovi mali smeđi insekti vidljivi golim okom, ili nalaskom izmeta ili jaja buva koje ukazuju na prisustvo ovih parazita na psu / mački.

Treba istaći da je kod pasa i mačaka koji su osetljivi na ujed buve dovoljan samo jedan ujed da bi došlo do ispoljavanja jakih kliničkih simptoma.

Budući da razvoj buve ide kroz nekoliko stadijuma (jaja, nekoliko stadijuma larve, lutka i odrasla buva) u terapiji i kontroli buva trebalo bi obuhvatiti sve razvojne oblike. U praksi to nije nimalo jednostavno budući da ne postoji nijedno idealno veterinarsko sredstvo za uništavanje svih razvojnih oblika buva. Osim toga buve imaju izuzetnu sposobnost prilagođavanja na insekticide tako da je tretman i kontrola još više otežana.

Osnovni princip lečenja je antiparazitski tretman. Na tržištu postoje brojni preparati različite efikasnosti i u različitim oblicima (sprejevi, šamponi, praškovi, rastvori, spot on forme, ogrlice itd.). Obzirom i na toksičnost ovih preparata pre upotrebe poželjno je prokonsultovati se sa veterinarom. Veoma je važno da se pored antiparazitskog tretmana psa ili mačke sprovede tretman i čitavog smeštajnog prostora u kome pas / mačka boravi. Ako pas / mačka žive u kući to znači da odgovarajućim insekticidom treba tretirati sve površine na kojima životinja boravi uključujući i tepihe, parket, nameštaj, koa i posebne prostirke na kojima pas ili mačka spavaju. Takođe treba naglasiti da kada se sprovodi antiparazitski tretman, on se mora sprovoditi na svim životinjama u domaćinstvu istovremeno. Često se dešava da vlasnici tretmanu podvrgnu životinju kod koje su se simptomi alergijskog dermatitisa ispoljili a da tretman ne sprovedu na ostalim životinjama. Takvo postupanje je pogrešno i neisplativo, jer netretirane životinje su siguran i stalan izvor buva, kako za obolelu životinju, tako i za čitav smeštajni prostor. Posebno treba od buva zaštititi životinje koje puno izlaze van kuće i koje puno kontaktiraju sa drugim životinjama.

 

Alergijska reakcija na ujed buve

Kod osetljivih pasa i mačaka dolazi do pojave alergijske reakcije na ujed buve, odnosno na proteine koje se nalaze u pjuvački buve. Kao posledica ove alergije, kod osetljivih pasa i mačaka dolazi do znatno ozbiljnijih poremećaja i oštećenja dlake i kože.
Psi i mačke kod kojih se ispolji alergijski dermatitis zahtevaju poseban tretman pod kontrolom veterinara. Alergijski dermatits prozrokovan ujedom buve najčešće se pojavljuje kod životinja starosti između 3 i 5 godina starosti, međutim bolest se može pojaviti i kod životinja bilo koje druge starosti, jedino je ekstremeno retka pojava alergije na ujed buve kod životinja mlađih od šest meseci.

Sezonski u našim krajevima, alergijski dermatititis se obično javlja u toplijim mesecima. Međutim u domaćinstvima gde se tretman protiv buva ne izvrši ili se vrši nestručno i pogrešno, moguće je da se buve u takvim sredinama zadrže čitave godine i da se alergijski dermatitis kod životinja iz ovakvih domaćinstava javlja i po najvećoj zimi.

Kod pasa i mačaka kod kojih se klinička slika alergijskog dermatitisa razvije jer vlasnik ne reaguje na vreme, obolela životinja izgleda izgleda jako loše. Dlaka može da joj opadne duž čitavih leđa. Leđa bivaju prekrivena ranama i krstama. Vrlo često dolazi i do sekundarnih bakteriskih infekcija. Vlasnici često ovakav izgled psa ili mačke prepisuju nekim drugim oboljenjima, šugi na primer, jer im izgleda nemoguće da običan ujed buve može da dovede do tako ozbiljnog oboljenja. Moguće je da zbog stalnog griženja kod životinje dođe do potpunog istupljivanja sekutića.

Dr vet.spec.Nikoleta Novak

Dr vet. Denis Novak

 

Krpelji

Krpelji imaju složen životni ciklus koji uključuje parazitiranje na tri domaćina - domaće i divlje životinje i čoveka. Na psima parazitira veći broj vrsta krpelja od kojih praktično svi mogu preneti bolesti na pse. Od oboljenja treba istaći piroplazmozu( babeziozu), tularemiju, Lajmsku bolest itd. Krpelje obično nalazimo na ušima, vratu, glavi i između prstiju. Ponekad psi mogu biti invadirani sa nekoliko stotina krpelja svuda po telu. Međutim, da bi se prenela neka od bolesti sa krpelja na psa dovoljan je samo jedan ubod krpelja, kojeg često vlasnik ne stigne ni uočiti.

Ako se na psu nađe manji broj krpelja treba ih pokušati izvaditi. Ranije se smatralo da je prvo potrebno usmrtiti krpelja da bi se nakon toga vadio. U tu svrhu su aplikovani alkohol, benzin, razna ulja i sl. i nakon toga se krpelj vadio. Razlog zbog kojeg je ovo napušteno je taj što prilikom uginjavanja krpelj ispušta infekt koji može izazvati bolest. Postupak za ispravno vađenje krpelja se sastoji u hvatanju krpelja pincetom ili specijalnim instrumentima i okretanjem tela krpelja u suprotnom smeru od kazaljke na satu. Istovremeno je potrebno lagano izvlačiti glavu krpelja iz kože psa. Izvađenog krpelja ne treba dirati rukama jer i ljudi mogu oboleti od nekih oboljenja koje se prenose krpeljima. Ako prilikom vađenja krpelja dođe do zaostajanja glave krpelja u koži psa treba pratiti da li će doći do spontanog izbacivanja ostatka u sledećim danima. Ako mesto ujeda postane crveno i pojave se znaci infekcije treba potražiti pomoć veterinara.


U slučajevima veće infestacije krpeljima, psa je potrebno istretirati nekim od komercijalnih preparata protiv ektoparazita.

U sezoni proleće - jesen bilo bi dobro zaštititi psa nekim od preparata koji imaju dugotrajnije i zaštitno delovanje.

Dr vet.spec.Nikoleta Novak
Dr vet. Denis Novak

 

 

Crevni paraziti

Crevni paraziti su čest problem kod pasa. Oni mogu da izazovu vrlo blage ili čak neprimetne kliničke simptome, ali mogu da izazovu vrlo tešku i ozbiljnu kliničku sliku, tako da je čak i život životinje doveden u pitanje. Kod mladih životinja češća je pojava teških simptoma prilikom infestacije crevnim parazitima, ali ne treba da se previdi da je čest uzrok hronične dijareje kod odraslih pasa prisustvo crevnih parazita.

Mlade životinje infestirane crevnim parazitima pokazuju sledeće simptome : neraspoložene su bezvoljne su, apetit im je slab, dlaka im je suva i lošeg kvaliteta, stomak im je često nadut i na pritisak bolan, prisutan je i profuzan prolivu kome mogu ali i ne moraju da se primete crevni paraziti. Ponekad mlada životinja i povraća i dešava se da u povraćenom sadržaju budu primetni crevni paraziti.

Kod odraslih životinja infestacije crevnim parazitima obično nisu primetne za vlasnika. Jedini simptom koji vlasnici primete je prisustvo dijareje manjeg ili većeg intenziteta. Dijareja može da bude prisutna stalno ili da se javlja povremeno, može da bude u vidu potpuno tečne ili kačaste stolice, i u stolici mogu ali i ne moraju da se pojave crevni paraziti.

Infestacije crevnim parazitima, naročito kod mladih životinja su opasne i zato jer često dolazi do sekundarnih infekcija bakterijama ili virusima.

Kod pasa je česta i prenatalna infestacija štenaca (infestacija pre rođenja, putem majčinog krvotoka). Za dijagnostiku crevnih parazita presudan je koprološki pregled koji vrši veterinar i na osnovu čijih rezultata veterinar propisuje najefikasniji lek za otklanjanje crevnih parazita.


Oble gliste (Ascaridae)

Postoje četiri potencijalna puta za infestaciju oblim glistama i to su : prenatalna infestacija štenaca transplacentarnom migracijom (migracija uzročnika kroz posteljicu), infestacija štenaca i putem majčinog mleka, infestacija per oralnim unošenjem infektivnih jaja i infestacija putem per oralnog unošenja intermedijalnog i slučajnog domaćina (miševi, ptice, insekti...) parazita. U telu domaćina, askaride prolaze kroz više razvojnih oblika i migriraju kroz organizam domaćina prolazeći kroz jetru, pluća, gastrointestinalni trakt i tkiva.

Gotovo svi novorođeni štenci infestirani su sa larvama T.canis koje se nalaze u njihovim plućima zbog transplacentarne migracije parazita. Zbog toga, štenci u starosti od tri nedelje, u svojim crevima imaju odrasle askaride koje produkuju jaja, tako da se u fecesu štenaca nalazi veliki broj jaja.

Terapija i preventiva - Na tržištu postoje mnogi efektivni preparati za tretman askaridoza. Pošto se većina štenaca rađa infestirana askaridama, potrebno je da se prvi tretman štenaca protiv crevnih parazita izvrši između druge i treće nedelje starosti, pre nego što se jaja askarida prvi put pojave u fecesu štenaca.Tretman treba ponoviti i u četvrtoj, šestoj i osmoj nedelji starosti štenaca da bi se uništile askaride koje su dospele u organizam prenatalno, putem majčinog mleka i unošenjem infektivnih ova preko usta. Zajedno sa štencima, obavezno treba tretirati i kuju.

Preventivni tretman pasa protiv crevnih parazita je obavezna mera i u zdravstvenoj zaštiti ljudi. Postoji mogućnost infekcije ljudi, a naročito dece larvom T.canis i oboljenje se naziva Viscelarna larva migrans. Zbog toga, sve pse treba preventivno čistiti od glista u intervalima od tri do šest meseci. Bilo bi poželjno da se i dva puta godišnje izvrši koprološki pregled izmeta pasa pogotovu kod životinja koje puno borave sa decom.


Pantljičare (Cestode)

Infestacija patljičarama kod pasa obično ne dovodi do teških kliničkih simptoma. Moguća je pojava proliva jačeg ili slabijeg intenziteta ali opšte stanje životinje nije drastično poremećeno.

Dipylidium caninum je pantljičara koju prenose buve i koja izaziva intenzivan svrab u predelu anusa tako da se pas liže i grize u tom predelu i "vozi se na zadnjici"

Echinococcus spp. je pantljičara koja ne izaziva primetne simptome kod infestiranog psa, ali izaziva vrlo ozbiljno i teško oboljenje kod ljudi. Psi se najčešće infestiraju ehinokokusom kada pojedu higijenski neispravno meso koje nije termički obrađeno.

Redovna dehelmintizacija (terapiranje sredstvima protiv crevnih parazita) kao i kontrolni koprološki pregledi izmeta životinja su najvažnije mere u zaštiti zdravlja i ljudi i životinja.


Ankilostomide (Ancylostomidae) i Uncinarije (Uncinariae)

Znaci infestacije Ancylostoma-om caninum variraju od neprimetnih do krvave, profuzne stolice, povraćanja, opšte slabosti, nedostatka apetita, dehidracije i zaostalosti u rastu. Kod teško invadiranih štenaca javlja se anemija koja može dovesti i do uginuća.

Infestacija ankilostomama nastaje prenatalno, putem majčinog mleka, unošenjem infektivne larve preko usta, unošenjem slučajnog domaćina i penetracijom infektivne larve kroz kožu.

Patogeno dejstvo parazita je u direktnoj vezi sa količinom krvi koju ovi paraziti posisaju,kao i sa krvavljenjima i gubicima tečnosti koji oni u crevima izazivaju. U prevenciji oboljenja izazvanih ovim parazitima jako je važna redovna dehelmintizacija pasa i to po istoj šemi koja je navedena kada smo govorili o oblim glistama.

Dr vet.spec.Nikoleta Novak
Dr vet. Denis Novak

 

Piroplazmoza - Bebezioza pasa

Piroplazmoza je veoma teško oboljenje izazvano parazitima koji pripadaju Protozoama. Ovi paraziti uništavaju crvena krvna zrnca - eritrocite i tako dovode do anemije. Bolest se najčešće pojavljuje u proleće i jesen, mada nisu isključeni ni slučajevi oboljenja u zaimskom periodu.

Inkubacija kod piroplazmoze je relativno kratka, tako da do kliničkih simptoma može doći za 2 do 3 dana od uboda krpelja.U nekim slučajevima moguća je i latentna infekcija koja traje 10 -ak dana. U početku se javlja visoka temperatura koju prati malaksalost i bezvoljnost psa. Kasnije se javlja anemija, žutica i pojava krvi u mokraći. Moguća je pojava i povraćanja.

Vrlo retko se događa da pas sam preboli ovo oboljenje, a ako i preboli česta su trajna oštećenja jetre i bubrega. Većina pasa koji se ne podvrgnu pravovremenom lečenju uginjava.

Terapija, ako se započne na vreme, je vrlo efikasna i traje nekoliko dana. Do poboljšanja dolazi već nakon nekoliko sati od davanja adekvatnih veterinarskih lekova. Sa potpornom terapijom se nastavlja još nekoliko dana uz pojačanu ishranu.

Psi koji prebole piroplazmozu poseduju imunitet koji ih štiti od ponovnog oboljevanja. Treba istaći da trajanje imuniteta znatno varira i da su mogući recidivi infekcije.

Postoje vakcine i lekovi koji se daju preventivno i koji pružaju zaštitu od 1 do 6 meseci.

 

Dr vet.spec.Nikoleta Novak
Dr vet. Denis Novak

 

 

Demodikoza pasa

Demodikoza je zapaljensko, parazitarno oboljenje kože pasa koje se odlikuje gubitkom dlake, ali bez izraženog svraba. Ovo stanje je najčešće u vezi sa oslabljenim imunološkim statusom životinje. Česta je kod nemačkih ovčara.

Bolest se javlja u dva oblika : lokalizovana i generalizovana forma. Lokalizovana forma se uglavnom javlja kod pasa starosti do 12 meseci.Zapaža se kao proređenje dlake oko očiju, usana i na prednjim nogama. Obično prolazi spontano u vremenu do 3 meseca. Postoji mogućnost prelaska lokalizovane forme u generalizovani oblik.

Generalizovani oblik demodikoze je raširen na više mesta po telu i javlja se u tri oblika ; juvenilnu (psi uzrasta 3- 12 meseci), demodikoza odraslih pasa i hroničnu upalu kože oko prstiju i na šapama (pododrematitis). U ovim slučajima je česta i sekundarna bakterijska infekcija koja može dovesti i do svraba, koji inače nije specifičan za demodikozu.

Od faktora koji mogu pogodovati nastanku demodikoze treba izdvojiti genetske faktore, stres, lošu ishranu, endoparazite i hormonske poremećaje.

Tretman i lečenje ovog oboljenja je dugotrajno i mora biti pod kontrolom veterinara. Zapušteni slučajevi mogu završiti i uginućem životinje.

Dr vet.spec.Nikoleta Novak
Dr vet. Denis Novak

 

 

Šuga pasa

Šuga pasa je nesezonsko oboljenje koje se češće javlja kod pasa koji se drže u lošim higijenskim uslovima.

Uzrokuju je šugarci iz tri roda i to: Sarcoptes, Notoedres i Otodectes,pri čemu su najčešći uzročnici Sarcoptes i Otodectes. Ovi paraziti svoj životni ciklus provode na koži domaćina, praveći kanale u njoj i polažući jaja. Bušeći kožu paraziti dovode do velikih oštećenja kože i sekundarnih infekcija što uzrokuje još veći svrab.

Šuga je kao bolest rasprostranjena po celom svetu, a oboljevaju i ljudi i životinje. Vrlo se lako i brzo prenosi sa oboleloga psa direktnim kontaktom ili kontaminiranim priborom ili opremom. Svojim parazitskim delovanjem u i na koži šugarci izazivaju jak svrab koji za posledicu ima dodatna otećenja kože. Ovaj svrab postaje intenzivniji preko noći i u zatvorenim i toplim prostorima. Na oštećenim mestima primećuju se crvenilo, čvorići, ogrebotine, kraste i nedostatak dlake. Može doći i do sistemskih poremećaja u vidu anemije, sekundarnih bakterijskih infekcija.

Otodectes šuga je lokalizovana u ušnom kanalu, na bazi i oko uha. Paraziti dovode do upale ušnog kanala sa pojačanim lučenjem karakterističnog tamnog sadržaja. Psi češu uši, tresu glavom i može doći do dodoatnih komplikacija u vidu oštećenja bubne opne ili upale srednjeg uha.

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkih simptoma i pregleda kožnog skarifikata. Terapijom se mora delovati na same uzročnike, ali i istovremeno sprovoditi simptomatsku terapiju uz pojačanu i kvalitetnu ishranu.

Dr vet.spec.Nikoleta Novak
Dr vet. Denis Novak

Nega kože i dlake

RAST DLAKE

Rast dlake kod psa pod kontrolom je većeg broja fizioloških mehanizama. Dlaka psa ne raste kontinuirano nego u određenim vremenskim intervalima. Jedno kraće vreme raste, zatim nastupa period mirovanja i odumiranja. Nakon toga dolazi do linjanja pre nego otpočne novi ciklus. U proseku je potrebno oko 130 dana da bi dlaka narasla, s tim da postoje velike rasne varijacije.

Razni hormonski poremećaji, bolesna stanja, deficiti vitamina, kao i prisustvo parazita mogu dovesti do usporenog rasta dlake i njenog lošijeg kvaliteta. Ako vlasnik posumnja da njegov pas ima ispod prosečan kvalitet dlake trebao bi potražiti savet veterinara.

Uticaj spoljašnje sredine je takođe od velikog značaja za kvalitet dlake. Psi koji stalno žive napolju izloženi različitim vremenskim prilikama imaju bogatiju dlaku i bolji kvalitet. Ovo pogotovo važi za pse kakav je npr. nemački ovčar, koji imaju jako razvijenu podlaku sa srednje dugom pokrovnom dlakom.

 

 


LINJANJE

Većina pasa se linja najmanje jedanput godišnje. Kuje mogu da se linjaju nakon teranja, za vreme graviditeta ili nakon odbijanja štenaca.

Kod pasa kao što je nemački ovčar linjanje može izgledati dosta neuredno ili čak upućivati na neku kožnu bolest budući da jako razvijena podlaka otpada u pramenovima. Za ovakav tip dlake to je sasvim normalna pojava.

Interesantno je da veća izloženost svetlu, bilo prirodnom ili veštačkom, pojačava intenzitet linjanja. To je jedan od razloga zašto se psi koji se drže u stanovima ili kućama intenzivnije linjaju.

Kada pas započne sa linjanjem potrebno je svakodnevnim četkanjem odstranjivati što je više moguće mrtve dlake, a ponekad je prethodno potrebno i okupati psa.

 

 


ČETKANJE

Četkanje psa svakodnevno po nekoliko minuta potpomaže održavanju higijene i čistoće kože, kao i kvalitetu dlake. Za različite rase pasa postoje različiti tipovi četki, češljeva ili rukavica za tu namenu. Za nemačkog ovčara treba upotrebljavati srednje gust češalj koji ima specijalno dizajnirane zupce kojima se omogućava i izvlačenje podlake. Pokrovnu dlaku treba četkati standardnim četkama.

 




KUPANJE

Generalno, pse koji imaju razvijenu podlaku kao nemački ovčar, treba kupati 1-2 puta godišnje i to najbolje u proleće i jesen. Tokom ostalog perioda redovno četkanje ili upotreba suvih šampona je dovoljno za održavanje higijene kože i dlake.

Preterano kupanje može dovesti do odstranjivanja prirodne masnoće kože, koja je esencijalna za zdravlje krzna psa.

Upotreba šampona za ljudsku upotrebu nije preporučljiva za kupanje pasa, budući da kiselost kože čoveka i psa nije ista. Najbolje je upotrebljavati kvalitetne komercijalne ili veterinarske šampone koji se prave isključivo za pse. Naravno, prilikom upotrebe ovih sredstava neophodno je pridržavati se uputstava proizvođača.

 



OBOLJENJA ANALNIH VREĆICA

Uzroci koji dovode do oboljenja analnih vrećica nisu u potunosti razjašnjeni. Dugotrajni prolivi, neadekvatna ishrana i nestručna manipulacija ovim organima mogu da dovedu do nekog od oboljenja. Poremećaji u funkciji analnih vrećica su najčešći problemi koji se javljaju u analnoj regiji kod pasa. Postoji više oboljenja koja se sreću kod pasa :

začepljenje izvodnih kanala vrećica - obično je obostrano, primećuje se ispunjenošću vrećice sadržajem različit boje i konzistencije, ponekad postoji srednja bolnost na palpaciju upala analnih vrećica - postoji izraženija bolnost pri palpaciji, a u sadržaju je moguća i pojava krvi

apsces analne vrećice - obično je jednostran i karakteriše se značajnim uvećanjem vrećice koja je najčešće ispunjena gnojnim sadržajem, zapaljeno je i okolno tkivo, bolno prilikom palpacije, često praćeno povišenom telesnom temperaturom

ruptura analne vrećice - ukoliko se apsces ne podvrgne veterinarskom tretmanu dolazi do njegovog pucanja i izlaska sadržaja kroz novostvorenu fistulu

Najčešći klinički znaci problema sa analnim vrećicama su " vožnja na stražnjici", tenezmi, lizanje i grickanje regije oko anusa ili oko baze repa. Može se primetiti sekret oko anusa koji ima prepoznatljiv vrlo neprijatan miris. Griženje i lizanje analne regije može dovesti i do upale kože te regije koja je posledica autotraume.

Dijagnozu ovih oboljenja bi trebalo prepustiti veterinaru koji će kliničkim pregledom ustanoviti objektivno stanje psa.

Terapija koja se sprovodi kod oboljenja analnih vrećica često pored mauelnog pražnjenja uključuje i antibiotike, antizapaljenska sredstva, kao i hiruške zahvate i treba biti pod kontrolom veterinara.

PERIANALNA FISTULA

Ovo oboljenje se u prvom redu pojavljuje kod nemačkih ovčara. Nastaje kao posledica dugotrajnih upala i apscesa u perianalnoj regiji, neodgovarajuće higijene te regije, kao i široke baze repa u nemačkog ovčara.

Odlikuje se dubokim, ulcerativnim fistulama iz kojih se cedi iscedak i koje jako slabo zarastaju. Hiruški tretman je najuspešniji u sanaciji ovog oboljenja iako i tada prognoza nije sasvim povoljna.

 

Dr vet.spec.Nikoleta Novak

Dr vet. Denis Novak

 

Tekst preuzet sa sajta Veterinarske Ambulante Novak http://www.vetnovak.com/vise.asp?clanak=53

Infektivne bolesti

Uzročnici infektivnih (zaraznih) bolesti kod pasa mogu biti bakterije,virusi, protozoe, gljivice i rikecije. Ove se bolesti najčešće prenose sa jedne životinje na drugu direktnim kontaktom, inficiranim urinom, izmetom, drugim telesnim sekretima ili udisanjem infektivnih agenasa. Mnogi od ovih uzročnika mogu jako dugo da prežive u spoljašnjoj sredini što je od značaja za kontrolu i suzbijanje zaraznih bolesti.

Zarazne bolesti se ubrajaju u oboljenja pasa sa vrlo visokim stepenom mortaliteta (uginuća) čak i u situacijama kada se terapija započne u prvim danima oboljenja. Zbog toga osnovni vid zaštite protiv ovih bolesti predstavlj a vakcinisanje pasa čime se organizam stimuliše na proizvodnju zaštitnih antitela.

Postoje dva tipa vakcina. Prvi je tip vakcine koja sadrži modifikovani živi virus koji dovodi do nekog oboljenja.Ovaj virus je oslabljen do te mere da ne dovodi do oboljenja, ali stimuliše organizam psa da produkuje antitela. Drugi tip vakcine sadrži inaktivisani ili mrtav virus, koji takođe ima sposobnost da u organizmu jedinke stimuliše imuni odgovor. Bez obzira o kojoj se vrsti vakcine radi neophodno je vršiti ponavljanje vakcinacije u doređenim vremenskim intervalima da bi se održao adekvatan nivo antitela u organizmu, koji omogućava sigurnu zaštitu.

 



Iako su vakcine najefikasniji metod preventive i borbe protiv zaraznih bolesti događa se da i vakcinisani psi, posebno mlađi obole. Postoji nekoliko razloga za to: neadekvatan režim transporta i/ili čuvanja; nepravilan način davanja vakcine; prerano ili prekasno davanje vakcine; davanje vakcine kojoj je istekao rok trajanja; deljenje jedne doze vakcine na više delova i davanje neodgovarajuće doze; nemogućnost psa da imunološki odgovori na datu vakcinu.

Pas koji se vakciniše mora biti zdrav i jedino u tom slučaju se može očekivati povoljan imunološki odgovor vakcinisane jedinke. Zbog toga veterinar pre davanja vakcine izvršava klinički pregled životinje i odlučuje o tome da li je pas u odgovarajućem zdravstenom stanju koje omogućava nesmetanu vakcinaciju. Veterinar takođe može na pregledu otkriti neke značajne promene koje vlasnik može da previdi.

Štenad i mladi psi su jako osetljive starosne kategorije na određene zarazne bolesti i oni moraju biti vakcinisani čim je njihov imunološki sistem dovoljno razvijen. U bolesti protiv kojih je vakcinacija obavezna ubrajaju se besnilo, štenećak, zarazna upala jetre (infektivni hepatitis), parvovirusna infekcija pasa, leptospiroza, parainfluenca i koronavirusna infekcija pasa.

Budući da je svako štene ili odrastao pas slučaj za sebe i da je od osnovne važnosti propisno rukovanje vakcinama, vakcinaciju bi trebalo poveriti isključivo stručnim i odgovornim licima.


ŠTENEĆAK (Distemper)

Štenećak je veoma kontagiozno virusno oboljenje, rašireno u svetu i predstavlja jedan od vodećih uzroka uginuća pasa, koja su uzrokovana infektivnim bolestima.

Virus je izuzetno otporan u spoljašnjoj sredini i može tako da preživi godinama. Štenećak se najčešće javlja kod nevakcinisane štenadi u starosti 3 do 8 meseci, mada i odrasli psi koji nisu vakcinisani oboljevaju u vrlo velikom broju.

Virus štenećaka ima izraziti afinitet prema epitelnim ćelijama.To su ćelije koje se nalaze na površini organa za disanje, organa za varenje, nalaze se u koži, sluznicama i mozgu.

Bolest se javlja u više formi, a sekundarne infekcije i komplikacije zantno otežavaju tok i prognozu bolesti.

Prvi znakovi oboljenja se pojavljuju 3 do 15 dana od infekcije. U prvom stadiju oboljenja primećuje se veoma visoka temperatura, gubitak apetita, apatija i vodenast iscedak iz nosa i očiju. Ovi simptomi se često zamene sa simptomima prehlade, tako da to treba imati na umu.

U sledećih nekoliko dana boja i gustina iscetka se menja ka žućkastom, lepljivom i gustom iscetku, ponekad čak i veoma tamnom. Pojavljuju se i ostali simptomi oboljenja organa za disanje u vidu kašlja, bronhitisa, upale pluća. Na koži abdomena mogu da se pojave gnojni čirevi. Proliv je čest kod pasa obolelih od štenećaka i može da dovede do ozbiljne dehidratacije organizma. U sledećim danima bolesti dolazi do naizmeničnog pada i rasta temperature, dok opšte stanje obolele živvotinje takođe varira. Prognoza je dubiozna.

U drugom slučaju oboljenja 2 do 3 nedelje nakon infekcije kod nekih pasa dolazi do do pojave nervnih simptoma koji započinju kao kratki napadi i grčevi, trešenje glavom i žvakaći pokreti. Kasnije, mogu da se jave epileptični napadi, nekontrolisano kretanje, cviljenje,gubitak ravnoteže i koordinacije. Obično psi koji ispolje nervne simptome ne preživljavaju, ili ako prebole ostaju trajna oštećenja u manjem ili većem stepenu.

Postoji još jedan oblik štenećaka koji se javlja kada virus napadne kožu šapa i nosa, pri čemu na ovim mestima dolazi do promena sličnih orožavanju (Hard pad disease - bolest tvrdih šapa). Terapija - obzirom na kompleksnost oboljenja tretman mora biti poveren veterinaru.

Antibiotici da bi se sprečile sekundarne infekcije, nadoknada tečnosti intravenskim infuzijama, korekcija acido - baznog statusa telesnih tečnosti, sedativi i antikonvulzivni lekovi pokazali su se kao zadovoljavajućim u terapiji.

Uspeh lečenja zavisi od brzine reagovanja vlasnika da prepozna prve simptome i zatraži profesionalnu pomoć kao i od sposobnosti psa da odgovori na virusnu infekciju.

Preventiva - vakcinacija protiv štenećaka mora biti vršena kod svih starosnih kategorija pasa i mora biti pod kontrolom veterinara.


ZARAZNA UPALA JETRE PASA (HEPATITIS)

Infektivni hepatitis je visoko kontagiozno virusno oboljenje od kojeg oboljevaju psi svih starosnih kategorija. Primarno dolazi do oštećenja jetre, bubrega i krvnih sudova.

Simptomi bolesti variraju od latentnog oboljenja sa srednje izraženim kliničkim znacima, subkliničke infekcije do ekstremno brze i fatalne smrti. Ponekad je ovo oboljenje teško klinički razlikovati od štenećaka.

Nekoloki dana po infekciji virus se umnožava u organizmu i izlučuje preko stolice, pljuvačke i urina. U ovom stadijumu bolest je i najviše kontagiozna. Prenos na druge pse je direktnim kontaktom preko stolice, urina ili salive. Psi koji prebole mogu izlučivati virus mesecima i predstavljaju značajan izvor zaraze.

Najteži oblici bolesti se pojavljuju kod štenadi u prvim mesecima života, iako su prijemčivi psi svih starosti.

U perakutnom obliku koji se javlja iznenada, pojavljuje se krvav proliv, kolaps i uginuće. Štenad može uginuti i bez vidljivih simptoma.

Akutni oblik započinje visokom temperaturom, krvavim prolivom, gubitkom apetita i povraćanjem. Svako pokretanje je bolno. Stomak može biti otečen kao posledica bolnog uvećanja jetre. Psi su osetljivi na svetlost (fotofobija), a kasnije se mogu pojaviti i žutica, upala krajnika, krvarenja dsni. Kod lakših infekcija psi mogu pokaztai jedino letargično raspoloženje i gubitak apetita. U tim slučajevima potrebno je izvršiti analize krvi da bi se potvrdila dijagnoza.

Nakon pojave akutnih simptoma oko 25 % pasa pokazuju karakteristično zamućenje oka na jednom ili oba oka. To je tzv. plavo oko. Kod nekih pasa prolazi spontano, dok kod ozbiljnijih slučajeva zahteva veterinarski tretman.

Terapija mora biti pod veterinarskim nadzorom.

Infektivni hepatitis je bolest koju je moguće prevenirati redovnim vakcinacijama.


PARVOVIROZA PASA

Pseća parvoviroza je oboljenje koje je među vlasnicima pasa poznatije kao "mačija kuga". Ovaj naziv je pogrešan jer bolest nema nikakve veze sa mačkama niti je mačke prenose psima što mnogi vlasnici pasa misle.

Parvovirus je vrlo kontagiozan virus i dugo preživljava u spoljašnjoj sredini. Raširen je među psećom populacijom u čitavom svetu. Virus ima afinitet prema ćelijama tankog creva, kosne srži i limfnim ćelijama.

Moguće je da se inficiraju psi svih starosnih kategorija ali najčešće sa vidljivom kliničkom slikom oboljevaju psi koji su mlađi od godinu dana. Psi mlađi od šest nedelja starosti ređe oboljevaju jer ih štiti pasivno prenesen imunitet od majke.

Infekcija obično nastaje peroralnim putem. Od trenutka unošenja infektivnih čestica do pojave prvih kliničkih simptoma obično prođe oko pet dana. Kada virus stigne u organizam psa,on prvo dospeva u timus, sledećeg dana napada druga limfna tkiva, trećeg i četvrtog dana od infekcije nalazi se u krvi, a između četvrtog i sedmog dana napada ćelije crevnih kripti.


Klinička slika

Klinička slika obično počinje sa upornim i jakim povraćanjem. Pas u početku povraća hranu koju je jeo, a zatim povraća tečnost koja može da bude penasta, žuta, žutozelena ili beličasta. Ponekad u povraćenom sadržaju mogu da se vide i primese krvi. Pas postaje izrazito slab i bezvoljan. Ne pokazuje nikakav apetit. Najčešće želi da uzima tečnost i to prvenstveno vodu, ali čim vodu popije, ispovrati je. Pas je izrazito depresivan, zavlači se na tamna, skrivena mesta, slabo ili nikako ne reaguje na pozive vlasnika. Sledeći simptom koji se pojavljuje, obično sledećeg dana, a ponekad i istovremeno sa povraćanjem, je obilan proliv. U početku je stolica po konzistenciji gušća, ali postaje sve ređa i ređa, dok na kraju ne bude potpuno vodenasta. Vodena stolica je boje trule višnje jer sadrži krv u sebi. Pas teško i kontroliše defekaciju, tako da i one životinje koje su naučile gde treba da obavljaju nuždu, to ipak urade na zabranjenom mestu pa čak i na mestu gde spavaju.


Dijagnoza

Veterinar kliničkim pregledom ustanovljava da pas ima visoku telesnu temperaturu, u slučaju da je pas doveden u toku pojave prvih simptoma, ili normalnu pa i subnormalnu temperaturu ako je bolest poodmakla. Pas je izrazito bezvoljan, slabo reaguje na sve nadražaje iz spoljašnje sredine i primetno je dehidrirao. Opšte stanje psa se drastično pogoršava ako dođe do razvoja sekundarnih bakterijskih infekcija, ako se pas drži u uslovima loše higijene, ako boravi u hladnim ili slabo zagrejanim prostorijama ili ako je zaražen i crevnim parazitima. Dešava se da dođe i do naglog uginuća pasa, posebno mlađih kategorija ako parvovirus napadne srčani mišić i dovede do razvoja miokarditisa (upala srčanog mišića).

Veterinar treba da posumnja na parvovirusnu infekciju kod svakog psa koji mu je doveden sa akutnom dijarejom ili povraćanjem pogotovu ako je pas mlađi od godinu dana. Ranija vakcinacija pa i revakcinacija psa ne isključuje uvek mogućnost da je pas oboleo od parvoviroze. Za postavljanje dijagnoze korisno je da veterinar izvrši pregled krvne slike psa, jer na osnovu dobijenih rezultata usmerava svoje dalje preglede i analize. Na osnovu izvršenog pregleda krvi veterinar može da eliminiše neke druge diferencijalne dijagnoze kao što su na primer strano telo u gastrointestinalnom traktu ili bakterijske infekcije. Serološka dijagnostika je najpouzdaniji metod za otkrivanje parvovirusa ali kod nas nema mogućnosti da se ona primenjuje u svakodnevnoj praksi.


Terapija

Zbog najčešće nemogućnosti da se parvovirus labaratorijskim metodama otkrije, kao i zbog toga što je terapija parvovirusne infekcije slična kao i terapija drugih teških oblika gastroenteritisa, veterinar terapiju počinje da primenjuje čim izvrši osnovne kliničke preglede. Najvažniji princip u terapiji je da se spreči dehidracija psa. Infuzioni rastvori se daju venskim putem, poželjno je nekoliko puta na dan uz odgovarajuću supurativnu terapiju. Na osnovu svog iskustva i procene veterinar će da odluči da li će ili neće da primeni antibiotsku terapiju. Davanje bilo kakvih oralnih preparata treba izbegavati 24-48 h od početka bolesti, a kod težih slučajeva čak i tri do pet dana od početka bolesti. Dešava se da i pored adekvantne terapije i savesnog postupanja vlasnika pas ugine od mnogobrojnih mogućih komplikacija.

Psi oboleli od parvoviroze predstavljaju opasan izvor infekcije za druge pse, zato ih treba držati strogo odvojeno od drugih pasa. Ljudi koji dolaze u kontakt sa bolesnim psima treba da izvrše sve preventivne i dezinfekcione mere kada dolaze u kontakt sa zdravim životinjama. Period izolacije obolelog psa treba da traje najmanje još jednu nedelju od potpunog prezdravljenja obolelog psa.


Profilaksa

Mere preventive se svode na redovnu vakcinaciju pasa po propisanoj šemi. Prva vakcina se daje štencima između 6-8 nedelje starosti, revakcinacija se vrši posle 3-4 nedelje, i treća vakcinacija se daje 4 nedelje od prethodne vakcine. Najčešće se vakcina protiv parvoviroze daje u kombinaciji sa vakcinama protiv još nekoliko čestih psećih oboljenja. Preporučuje se da se skotnim kujama daje mrtva vakcina protiv parvovirusne infekcije oko 45. dana graviditeta da bi majka na štence, putem pasivnog imuniteta, prenela zaštitu. Vlasnici pasa treba da znaju da prva vakcina ne predstavlja dovoljnu zaštitu protiv parvovirusne infekcije, tako da štene treba držati u izolaciji od drugih pasa sve dok ne primi i revakcinu i od nje prođe 7-10 dana.


KORONA VIRUSNA INFEKCIJA

Corona virusna infekcija je oboljenje kome podležu psi različitih starostnih kategorija, ali najviše oboljevaju štenci. Corona virus je raširen među psećom populacijom svuda u svetu, slično kao i parvovirus, ali je u odnosu na parvovirus je manje letalan.

Klinički znaci corona virusne infekcije variraju od vrlo blagih, pa i neprimetnih simptoma, pa do vrlo ozbiljnih simptoma čija je glavna manifestacija jako povraćanje i proliv. Kod pasa obolelih od corona virusne infekcije uglavnom ne dolazi do povišenja telesne temperature. Stolica obolelog psa varira u izgledu i boji i može da bude žućkasto-narandžasta, crvenkasta ili sukrvičava. Po konzistenciji može da bude kašasta ali i potpuno vodenasta, kao i sa dosta sluzi.

Veterinar može da postavi sumnju da se radi o corona virusnoj infekciji kod svih pasa koji naglo oboljevaju od akutne dijareje i povraćanja posebno ako je više pasa istovremeno afektovano. Važne podatke daje i vakcinalni status pasa kao i neki od pratećih kliničkih manifestacija. Za razliku od parvovirusne infekcije, kod corona virusne infekcije retko na početku dolazi do povišenja telesne temperature, retko se pojavljuje i izrazita leukopenija (smanjenje broja belih krvnih zrnaca u krvi) što je jedan od simptoma parvovirusne infekcije, takođe retko dolazi do pojave veće količine krvi u povraćenom sadržaju i u stolici što je često kod parvoviroze. Međutim, vrlo često dolazi do mešane infekcije psa i sa parvo i sa corona virusom, i to po podacima američkih autora čak u 25 % slučajeva. Mešana infekcija daje vrlo teške kliničke simptoma i najčešće je fatalna po obolelog psa.

Da bi se postavila tačna dijagnoza, neophodni su labaratorijski pregledi koji u našim uslovima najčešće nisu mogući, a i potrebno je odrečeno vreme za njihovo izvođenje, tako da je neophodno odgovarajuću terapiju započeti samo pri postavljanju sumunje na corona virusnu infekciju. Na sreću, corona virusna infekcija najčešće nije fatalna i zahteva samo supurativnu terapiju, pa labaratorijska dijagnoza nije neophodna za uspešnu terapiju.

Terapija corona virusne infekcije se na prvom mestu zasniva na nadoknadi tečnosti putem infuzionih rastvora, kao i na teapiji sredstvima koja zaustavljaju proliv. Većina obolelih pasa se uz odgovarajuću terapiju brzo oporavlja. Uginuća od corona virusne infekcije su retka ali su moguća, posebno kod štenaca.

Kao profilaktička mera protiv corona virusne infekcije je vakcinacija pasa. Međutim, pošto se predpostavlja da postoje više sojeva corona virusa, kao i zato što corona virusna infekcija najčešće nije letalna, vakcinacija se preporučuje kod onih pasa koji su dosta izloženi kontaktu sa drugim psima, na primer psi koji borave u odgaivačnicama ili pansionima za pse, ili psi koji se često izvode na izložbe pasa.


ROTAVIRUSNA INFEKCIJA PASA

Rotavirusne infekcije kod male dece, posebno beba, su jedan od najčešćih uzroka dijareje i mogu da budu i fatalne. Kod pasa dijareje izazvane rotavirusom su daleko manje opasne i obično su samolimitirajuće. Najčešće se inficiraju novorođena štenad. Glavni simptom oboljenja je dijareja koja može da bude vodenasta ili sluzava. Dijareja obično kratko traje i prolazi bez ikakvih posledica po zdravlje i napredovanje štenaca. Opisani su i slučajevi uginuća štenaca od rotavirusne infekcije ali su oni izuzetno retki i obično su povezani sa lošim uslovima držanja i nege štenaca. Većina odraslih pasa nosi antitela protiv rotavirusne infekcije jer su u toku života došli u kontakt sa ovim virusom, ali je oboljenje prošlo bez simptoma ili su simptomi bili jako blagi. Zbog toga je većina štenaca zaštićena od rotavirusne infekcije putem pasivnog imuniteteta (imunitet koji se sa majke prenosi na potomstvo).

Terapija rotavirusnih infekcija je ista kao i terapija svih drugih akutnih proliva, znači obolelom psu se nadoknađuje izgubljena tečnost i strogo se pazi na način ishrane i vrstu namirnica koje se u ishrani obolelog psa koriste. Većina obolelih pasa se jako brzo oporavlja. Još uvek ne postoji vakcina protiv rotavirusne infekcije pasa, a i pitanje je da li je uopšte potrebno vakciniti pse protiv ove bolesti.


BESNILO (RABIES, LYSSA)

Besnilo je smrtonosno oboljenje svih domaćih i divljih toplokrvnih životinja i čoveka. Ne postoji efikasan lek protiv ove bolesti.

Na ovim prostorima glavni izvor besnila su lisice, vukovi, a sporadično i druge dilvlje životinje.Najčešći način infekcije ljudi i pasa je prilikom lova, zatim u sredinama koje su u blizini staništa ovih divljih životinja. Čovek se inficira preko sline obolele životinje, a glavnu vezu u prenosu besnila na ljude predstavljaju nevakcinisani psi i mačke. U principu, bilo koja strana ili divlja životinja koja dozvoljava nesmetani pristup ne ponaša se uobičajeno i potrebno je biti obazriv.

Virus besnila, koji se nalazi u pljuvačci, obično u organizam prodire preko ugrizne rane ili preko otvorene rane na koju dospe slina.

Period inkubacije varira i iznosi od 3 do 8 nedelja, ali može biti i u trajanju od 7 dan pa do 1 godine. Virus sa mesta ulaska (ugriz) do mozga putuje preko nerava i što je mesto ugriza udaljenije od centralnog nervnog sistema to je inkubacija duža. Nakon toga virus ponovo putem nerava putuje do usta gde se putem pljuvačke izlučuje.

Simptomi besnila su posledica upale mozga. Prvi znaci su u vidu promenjenog ponašanja - agresivnost, zavlačenje u tamne prostore, sa kasnijim razvojem svih ostalih nervnih poremećaja. Groznica, povraćanje i proliv se takođe pojavljuju. Jednom razvijeni simptomi besnila su fatalni za obolelu jedinku.

Jedini način borbe protiv ove smrtonosne bolesti je pravovremena i redovna vakcinacija. Psi se vakcinišu u starosti 3 - 4 meseca i u zavisnosti od upotrebljene vakcine revakcinišu za 1-3 godine. Psi po Zakonu moraju biti vakcinisani protiv besnila.

Svaki pas koji ugrize čoveka mora biti pod nadzorom veterinara 14 dana i nakon toga se odlučuje o njegovojn sudbini.

Ljudi koji nastradaju od ugriza psa trebalo bi da potraže pomoć lekara i da zahtevaju od vlasnika psa koji ih je napao potvrdu o vakcinaciji. Dalji tretman u mnogome će zavisiti od pregleda psa. Osnovna zaštita u borbi protiv besnila je vakcinacija pasa. Redovno vakcinisana životinja ne može oboleti od besnila niti preneti zarazu na bilo kog drugog.


LEPTOSPIROZA

Ovo oboljenje je prouzrokovano bakterijama iz roda Spiroheta. Od ove bolesti mogu oboleti i druge domaće i divlje životinje kao i čovek Kod ljudi ova se bolest zove Vilova bolest. Bolest se širi preko urina zaražene životinje, a jedan od glavnih rezervoara su glodari (pacovi). Infekcija kod psa nastaje ili ulaskom uzročnika preko kože ili preko usta inficiranom vodom ili hranom kontaminiranom zaraženim urinom.

Znaci oboljenja se pojavljuju u vidu groznice, apatije, gubitkom apetita i depresijom. Najviše su zahvaćeni bubrezi. Mogu se pojaviti i krvarenja po vidljivim sluznicama, kao i žutica. Često je povraćanje i proliv.

Dijagnoza se postavlja na osnovu pregleda, a može biti potvrđena i u laboratoriji.

Antibiotske kombinacije su efikasne u tretmanu. Kao potpomažuća terapija vršin se kontrola povraćanja i proliva i nadoknada tečnosti. Kod nekih pasa može doći do hroničnog oštećenja bubrega. U preventivne mere ubraja se vakcinacija koja se sprovodi jednom godišnje.

 

Dr vet.spec.Nikoleta Novak

Dr vet. Denis Novak

 

Tekst preuzet sa sajta Veterinarske Ambulante Novak http://www.vetnovak.com/infektivne_bolesti.asp